Zovem se Evan, imam 33 godine i samohran sam otac. Moj sin Leo ima deset godina i misli da sam čarobnjak jer mogu da raspetljam kablove bez psovanja. Živimo u maloj kući sa dvorištem i starim roštiljem koji sam pronašao kraj kontejnera. Moja porodica je udaljena svega dvadeset minuta vožnje, ali toga dana sam shvatio koliko su zapravo daleko.
Bio je subotnji dan, Leo je slavio svoj deseti rođendan. Ukrasio sam dvorište plavim trakama, poručio tortu iz prodavnice i iznajmio napuhani fudbalski gol. Šestoro njegovih drugara došlo je, trčali su, smejali se, jeli picu. I dok su se oni zabavljali, ja sam stalno gledao u telefon. Mama je rekla da će doći. Sestra Kourtney je obećala da donosi balone. Brat Nate – posle teretane, rekao je.
Svaki put kad bih pogledao grupu porodičnih poruka, ekran bi bio prazan. Pica je stigla, a ja sam vozaču rekao da sačeka, misleći da će svakog časa stići automobili, da će se pojaviti moji. Nije se pojavio niko. Sunce se pomeralo, deca su izuvala patike i smejala se, a ja sam stajao sa osmehom koji mi se lepio za lice kao maska.
Komšinica je donela dodatni frižider sa ledom i rekla, „Vidi kako je puno, pravi praznik.“ Klimnuo sam glavom, ali sam znao da nije mislila ozbiljno. Kad su deca otišla, Leo je samo pitao: „Tata, zar baka nije mogla da dođe?“ Nisam imao odgovor. Samo sam mu rekao da će možda sledeće godine svi stići.
Ali sledeće godine nije stigla – stigla je pozivnica. Od mame. Za sestrinu ćerku, „Sweet 16“ rođendan. Cena po osobi? Dve hiljade sto dolara. Bez izvinjenja, bez objašnjenja. Samo poruka: „Vinmo me.“ Tada sam poslao nazad – jedan dolar. Uz poruku: „Čestitam.“ A dva dana kasnije – na moja vrata su zakucali policajci.
Zvuk kucanja je bio tvrd, odlučan, kao da neko pokušava da probudi mrtvu tišinu mog doma. Leo je bio u sobi, slagao Lego kocke i pevušio sebi u bradu. Kad sam otvorio vrata, dvojica policajaca su stajala na pragu, ozbiljna, ruku spuštenih na kaiš, kao da nisu sigurni hoće li izvući olovku ili lisice.
„Gospodine Evan Brooks?“ pitao je jedan, viši, sa sijedom kosom i tonom koji se nije nudio za raspravu.
„Da. Šta se dešava?“
„Imamo prijavu o mogućem uznemiravanju i pretnji putem poruka.“
Zbunjeno sam trepnuo. „Molim? Pretnje?“
„Vaša majka, gospođa Linda Brooks, prijavila je incident u vezi s novcem koji ste joj poslali i porukom koju je protumačila kao zastrašujuću.“
Nasmejao sam se — ne od humora, nego od neverice. „Zastrašujuću? Poslao sam joj dolar i napisao ‘Čestitam’. Ako je to pretnja, ne znam u kom svetu živimo.“
Niži policajac je pogledao svog kolegu, pa rekao: „Samo radimo svoj posao, gospodine. Samo proveravamo situaciju.“
Pozvao sam ih unutra. Na stolu je još stajala polu-pojedena torta od Leoovog rođendana, ona s natpisom „Level 10“. I dok su se policajci okretali po kuhinji, Leo je provirio iza zida i tiho rekao: „Tata, da li će te oni odvesti?“
Taj glas, pun straha, presekao mi je srce. Kleknuo sam ispred njega. „Ne, sine. Samo su došli da pričaju.“
„Zbog bake?“
„Da.“
„Zar nije trebalo da ona dođe na moj rođendan?“
Nisam znao šta da kažem. Samo sam ga zagrlio i rekao: „Neki ljudi dođu kad im trebaš, ne kad ti trebaš njima.“
Kad su policajci otišli, ostao sam da stojim u hodniku, osećajući kako se zidovi stežu. Tog dana sam shvatio da porodica nije krv — porodica su oni koji se pojave, makar s plastičnom flašom vode i osmehom koji ne boli.
Sledećih dana nisam odgovarao na nijednu poruku. Mama je pisala: „Nisi morao da praviš dramu.“ Sestra je poslala smejalicu. Brat je napisao samo „Preteruješ.“ Sve sam obrisao. Zamenio bravu, promenio broj, kupio nove Lego kocke i rekao Leu da idemo negde gde nikoga ne moramo čekati.
Preselili smo se u manji grad, mirniji, s drvećem koje nije znalo moje ime. Prve večeri, Leo je rekao: „Tata, da li ćemo ovde praviti rođendane?“
„Svake godine,“ odgovorio sam. „I svake godine će biti bolji.“
„Hoće li baka doći?“
„Ne, sine. Ali znaš šta? Možda će doći neko bolji.“
I bio je u pravu. Sledeće godine, kad je napunio jedanaest, dvorište nam je bilo puno dece iz komšiluka. Nisu to bili rođaci, ali su trčali, smejali se, pomagali mu da upali svećice. Dok sam posmatrao taj prizor, prvi put posle dugo vremena osetio sam mir.
Negde usred te buke, telefon mi je zazvonio. Nepoznat broj. Nisam hteo da se javljam, ali Leo me pogledao i rekao: „Možda je baka.“
Pritisnuo sam “odgovori.” Čuo sam tih, stari glas. „Evan… nisam došla jer sam mislila da te mogu kazniti. Ali izgleda da sam kaznila sebe.“
Zastao sam. Nisam znao da li da se nasmejem ili zaplačem. „Mama,“ rekao sam tiho, „ovo više nije o kazni. Ovo je o Leu. On zaslužuje ljude koji se pojavljuju.“
„Mogu li doći sledeće godine?“ pitala je drhtavo.
Pogledao sam Lea kako duva svećice, okružen ljudima koji nisu imali moju krv, ali su imali više srca. „Ne znam, mama,“ odgovorio sam. „To više ne odlučujem ja. Odlučuje on.“ Pre nego što sam prekinuo vezu, čuo sam je kako šapuće: „Reci mu da ga baka voli.“ „Reći ću,“ odgovorio sam, i prvi put to nisam osećao kao laž.
Te večeri, kad su svi otišli, Leo je sedeo na travi i gledao zvezde. „Tata,“ rekao je, „danas sam bio srećan.“
„I ja, sine.“
„Znaš zašto?“
„Zašto?“
„Zato što su došli oni koji su hteli, ne oni koji su morali.“U tom trenutku sam znao da smo obojica odrasli — on, u detinjstvu punom istine, i ja, u svetu bez iluzija.
Leave a Reply