– Ja sam poznat po tome da skidam lekove i sebi i ljudima oko sebe
Cena pregleda pokriva sve nedostatke sistema. To vam je kao kad nešto ne funkcioniše u GSP a vi onda povećate cenu karte. Imate tu anomaliju da pregled kod državnog lekara košta kao i pregled kod privatnika. S tom razlikom što se državne poliklinike stalno množe a državne su nešto polumrtve, kaže prof. dr Branimir Nestorović, komentarišući cene u privatnom zdravstvenom sistemu u Srbiji.
O tome da li je cena pregleda visoka dr Nestorović kaže:
– Zavisi gde… Ali košta mnogo, previše košta. Za pregled koji traje 5-10 minuta 40 ili 50 evra je previše. Ja sam proveravao – moj pregled u državnoj bolnici košta 4.000 a privatno 5.000 dinara. Dakle sa mojom kvalifikacijom pregled kod mene preko zdravstvenog osiguranja košta tih 4.000 dinara – kaže dr Nestorović u emisiji “Posle ručka” na TV Happy.
– U zlatno vreme Evrope smišljeno kako da pacijenti uzimaju što više lekova. I sad ste došli u situaciju da nemate nijednog čoveka preko 55 godina koji ne pije barem 20 lekova. Ne znam ko ne pije lekove za pritisak… Onda imate ove preventivne lekove… Pijete statine da ne umrete od srca. Nemate problem sa srcem ali pijete da ne biste umrli od srca. Onda imate razne suplemente. Većina toga je apsolutno nepotrebno većina toga je i štetno.
E ali sada se došlo da npr. engleski nacionalni zdravstveni sistem nema novca. Sad su počeli da krešu prava pacijentima. E ali to sad ide teško jer kad nekome koga ste navikli na 16 lekova dnevno uskratite dva leka on kaže kako su mu prava ugrožena.
Ja sam poznat po tome da skidam lekove i sebi i ljudima oko sebe.
Ljudi moraju da shvate da su oni ti koji treba da brinu o svom zdravlju a da je doktor tu kada se razbolite. Zašto nema kampanja koje se tiču prevencija.
Neisplativo je da pričate ljudima kako da preveniraju nešto.
Cena pregleda nije merilo kvaliteta ali ona mora da bude strukturirana. Da se zna čiji pregled koliko košta.
Mi smo sa solidarnog zdravstvenog osiguranja prešli na sistem gde danas samo onaj koji ima para može da se leči. Mi smo napustili princip solidarnosti. Ja ne mogu da shvatim zašto je neko ko je izgubio posao zdravstveno neosiguran. Taj čovek je radio 30 godina, uplaćivao u fond za zdravstvo velike pare…
Ima jedna statistika koja me je zaprepastila kada sam 2003. bio u Engleskoj. Samo 20 odsto dece vidi pedijatra do puberteta. To leče njihovi lekari opšte prakse a samo 20 odsto se sretne sa pedijatrom.
Ja sam radio jednu analizu zbog koje sam imao ozbiljne probleme. Radili smo nekoliko domova zdravlja, nebitno u kom gradu. Ustanovilo se da oko 30 odsto dece odnosno roditelja dolazi neprekidno kod lekara i troši ogromne resurse a da preko 40 odsto ne odlaze uopšte kod lekara. Morate da napravite razliku između ljudi koji opterećuju zdravstveni sistem. Ima ljudi koji vole da idu kod doktora da mu se meri pritisak.
Jedna grupa ljudi malo shvata odlazak kod lekara oopšte prakse kao hobi.
Dok se ne reši primarna zdravstvena zaštita ne može se rešiti zdrvatsveni sistem. Rešenje su porodični lekari, oni su taj prvi filter.
U većini ordinacija se spirometrija (merenje kapaciteta pluća) naplaćuje 2-3 hiljade dinara. Fantastičan spirometar koji ja imam košta 1.200 evra. Znači oko 130-140 hiljada dinara. Ako ga pazite on može da radi i 10 godina. E sad kalkulacija da on treba da zaradi tri puta više jer posle moram da kupim savremeniji i bolji… Znači za 10 godina on treba da mi zaradi 3.600 evra. A ja sam izračunao da jedno to duvanje mene košta 40 dinara. E zato ja pacijentima ne naplaćujem spirometriju.
Većina medicinskih aparata je veoma skupa i kupuju se na lizing.
Vi imate fenomen prvobitne akumulacije kapitala. Sve moje kolege kad krenu sa privatnom praksom hoće da na kraju imaju Mejo kliniku.
Krenu iz nekog sobička, na sudoperi se pregledaju deca ali čim krenu da se obrću velike pare, što se dogodi veoma brzo, onda dođe želja da se napravi poliklinika. Cene krenu da rastu eksponencijalno… Ljudi vole mermer, vole da popiju kafu, da imaju muziku u liftu, TV u boji… A to je sve besmisleno.
A računica je jednostavna. Lekar opšte prakse privatno koji radi sa pet pacijenata u toku dana na dnevnom nivou zaradi 10.000 dinara. Ako radi 20 dana u godini on je zaradio 200.000 a realni troškovi su mu 50.000. Sa pet pacijenata dnevno i cenom pregleda od 2.000 dinara on je zaradio platu od 150.000 dinara. To je za društvenu praksu nadrealna cifra.
Meni su govorili da ovo i ne pričam ali moram… U vreme Miloševića donet je jedan zakon koji je mene strahovito pogodio. A to je bio zakon o podržavljenju zdravstvenih ustanova. Za vreme Radomana Božovića sve što smo imali postalo je vlasništvo države. Zašto ovo pričam. Mi smo pre toga kao klinika četiri godine imali kampanju i kupili skener, kupili gomilu opreme, otvorili kardiohirurgiju i sve to od donacija. Ta oprema je bilo vlasništvo klinike i vrlo smo domaćinski time raspolagali. Imali smo najbolji skener na Balkanu. E taj skener je jedno jutro postao vlasiništvo države.
On je do tog momenta bio vlasništvo svih zaposlenih na klinici a od tog momenta je postao vlasništvo države. Država je postala vlasnik milionske vrednosti a da za to ništa nije dala. E sad dolazimo do dela priče zbog koga su me opominjali. Direktori državnih ustanova imaju ovlašćenja vlasnika bez ikakve odgovornosti. Da li je ijedan direktor odgovaro što je svoju zdravstvenu ustanovu odveo u stečaj?!
Izvor: kutaknet.com
Leave a Reply