Od detinjstva nas uče da budemo zahvalni. Ako vam je neko nešto poklonio – zahvalite se. Ako vam je ponuđena pomoć – nemojte je odbiti. Ako vam starija osoba daje savet – saslušajte je. Ako je rođak uradio nešto dobro za vas – zar ćete sada pitati šta želi zauzvrat?
Upravo tu ponekad počinje problem. Jer nije sve što vam neko pruža sa osmehom zaista dobro prihvatiti. Ne radi se o sujeverju niti o tome da ljudi oko vas obavezno žele da vas prevare. Reč je o mnogo običnijoj stvari – ljudskim granicama.
Ponekad zajedno sa poklonom čovek prihvati i osećaj dugovanja. A onda se pita zašto mu je posle „dobrog“ susreta teško oko srca.
Jedan veoma mudar deda jednom je rekao rečenicu koju sam zapamtila za ceo život: „Pre nego što nešto uzmeš, razmisli da li ćeš kasnije moći isto tako slobodno da to vratiš.“
Nije govorio o stvarima. Govorio je o slobodi.
Nikada ne uzimajte ovih 7 stvari ni od koga
1. Skupoceni pokloni posle kojih vam postane neprijatno
Običan poklon je jedno. Poklonili su vam cveće, knjigu, domaće kolače, neku sitnicu koju su posebno birali za vas. Zahvalili ste se, nasmešili i nastavili svojim životom.
Ali sasvim je druga stvar kada vam neko iznenada pokloni nešto veoma skupo, a vi pritom ne razumete zašto.
Telefon. Skup sat. Putovanje. Veliku sumu novca. Nešto što sami sebi nikada ne biste kupili.
„Ma uzmi, šta ti je! Nije mi žao.“
Zahvalite se, a u vama se iz nekog razloga pojavi neprijatna misao: „A šta će sada tražiti od mene?“
Ako se ta misao pojavila, vredi poslušati sopstveni osećaj. To uopšte ne znači da osoba pokušava da vas kupi. Ponekad je poklon zaista dat od srca. Ali ako vam posle njega postane teško da toj osobi kažete „ne“, da joj se suprotstavite ili da odbijete njene zahteve, cena poklona ispala je veća od one koja je bila napisana na etiketi.
Pravi poklon ne bi trebalo da pretvori onoga ko ga prima u dužnika.
2. Novac čiji uslovi nikome nisu bili jasni
Sa bliskim ljudima posebno je teško razgovarati o novcu.
Nepoznatoj osobi možete mirno reći: „Kada vraćam? Koliki je iznos? Šta smo se dogovorili?“ A rođaku ili starom prijatelju nekako je neprijatno postavljati takva pitanja.
„Pa mi smo naši.“
I upravo tu počinju najneprijatnije porodične priče. Jedna osoba je novac smatrala poklonom. Druga privremenom pomoći. Treća je već u mislima računala koju će uslugu dobiti zauzvrat. Svi su bili uvereni da se savršeno razumeju, sve dok se posle pola godine nije ispostavilo suprotno.
A onda se pojavljuju rečenice: „Ja sam ti tada pomogao“, „Nisam to očekivao od tebe“, „Posle svega što sam uradio za tebe“.
Zato jasnoća pre davanja novca nije znak nepoverenja, već način da sačuvate odnos. Ponekad pet minuta neprijatnog razgovora o iznosu i rokovima zaista vredi mnogo manje nego nekoliko godina međusobnih zamerki.
3. Tuđe tajne koje niste tražili
„Samo nemoj nikome da kažeš, ali sada ću ti ispričati nešto…“
Posle ove rečenice čovek se često oseća gotovo kao izabrani. Znači, osoba mu veruje. Znači, smatra ga bliskim. Ali nekoliko minuta kasnije već nosite tuđi problem u glavi. Sada morate da pazite šta govorite, da ne izlanete nešto, da pamtite detalje, da izbegavate određene teme pred drugim ljudima. A osoba koja vam je sve to ispričala malo je odahnula – i nastavila dalje.
Dobijamo čudnu situaciju: ona je sebi olakšala, a vi ste preuzeli deo njenog tereta.
Naravno, bliski ljudi ponekad dele tajne i u poverenju nema ničeg lošeg. Ali postoji razlika između iskrenog razgovora i situacije u kojoj vas neko postavlja za čuvara informacija koje uopšte niste želeli da znate.
„Tuđa tajna može ući u kuću mala, a izaći iz nje više ne želi.“
Veoma precizno zapažanje.
4. Sažaljenje posle kojeg počinjete sebe da doživljavate kao slabu osobu
Saosećanje i sažaljenje nisu isto. Kada je čoveku teško, možete mu reći: „Razumem koliko ti je teško. Hajde da vidimo šta možemo da uradimo.“ To je podrška.
A možete stalno ponavljati: „Joj, pa gde ćeš ti više da se menjaš“, „U tvojim godinama je kasno počinjati“, „Od toga ionako neće biti ništa“, „Tebe jednostavno nije poslužila sreća“.
Na prvi pogled i to može zvučati kao briga. Ali čovek postepeno počinje da gleda sebe očima osobe koja ga sažaljeva. Posebno je opasno sažaljenje koje čoveku oduzima sposobnost da bilo šta promeni. Kao da vam neko daje dozvolu da ništa ne radite: okolnosti su loše, godine nisu odgovarajuće, novca nema dovoljno, deca vas ne razumeju, zdravlje više nije kao nekada. I postepeno tuđe mišljenje postaje vaš unutrašnji glas.
Dobro saosećanje pomaže čoveku da ustane. Loše sažaljenje ga ubeđuje da nema smisla ustajati.
5. Uslugu iza koje se već oseća buduća naplata
„Ma šta te košta? Pa koliko sam ja puta nešto uradio za tebe.“
Mnogi pristanu na neprijatne stvari upravo posle ove rečenice.
Neko vam je pomogao oko renoviranja – sada vi treba da pomognete njegovom rođaku. Jednom vam je pozajmio novac – sada očekuje da trpite njegovu grubost. Zaposlio vas je – znači da godinama može da vas podseća kome dugujete.
Najneprijatnija stvar ovde čak nije sama usluga.
Već osećaj da sada više nemate pravo da kažete „ne“.
Zato pre nego što prihvatite ozbiljnu pomoć, ponekad vredi da se zapitate: „Ako me ova osoba sutra zamoli za nešto, hoću li moći mirno da odbijem?“ Ako je odgovor očigledan – „Ne, posle ovoga bi mi bilo neprijatno“ – znači da ne prihvatate samo pomoć.
Prihvatate obavezu.
6. Savete zbog kojih počinjete da sumnjate u sopstveni život
Postoje saveti koje sami tražimo. I to je divno. Ali postoje i drugačiji.
Kažete prijateljici da ste odlučili da promenite posao, a ona odmah počne da objašnjava zašto je to užasna ideja. Kažete rođaku da želite da se preselite, a on vam nabraja dvadeset razloga zašto to ne treba da uradite. Pričate o privatnom životu – i pet minuta kasnije već počinjete da sumnjate u sopstvena osećanja.
Posebno oprezni treba da budete sa savetima o pitanjima čije ćete posledice upravo vi snositi. Čovek može iskreno da vam želi dobro, ali on ipak posmatra vaš život iz svoje perspektive. Ima drugačiji karakter, drugačije iskustvo, drugačije strahove i potpuno drugačije okolnosti.
„Ako je odluka tvoja, posledice su takođe tvoje. Zato poslednja reč treba da ostane tebi.“
To ne znači da treba ignorisati tuđe mišljenje. Znači da je savet informacija, a ne naredba.
7. Osećaj krivice koji vam neko pokušava prebaciti
Ovo je možda i najneprimetnija stvar od svih. Jer osećaj krivice vam niko ne stavlja direktno u ruke. On se podmeće kroz razgovor.
„Da me zaista voliš…“ „Posle svega što sam uradio za tebe…“ „Naravno, tebi su tvoje obaveze važnije.“ „Računala sam na tebe, a ti si me razočarala.“
I već se čovek pravda zbog toga što je jednostavno izabrao nešto u svom životu.
Odrasli odnosi ne zahtevaju stalno dokazivanje ljubavi kroz odricanje od sebe.
Možete voleti roditelje, a da ne ispunite svaku njihovu molbu. Možete ceniti prijatelja, a da mu ne date novac. Možete voleti partnera, a da se ne slažete sa njim. Možete biti zahvalni osobi, a da joj ipak kažete „ne“.
Zahvalnost ne bi trebalo da poništi slobodu.
Zašto nam je tako teško da odbijemo?
Zato što nas od detinjstva uče da budemo dobri. Da ne povređujemo druge. Da pomažemo. Da budemo zahvalni. Da ne izgledamo nezahvalno.
I mnogi odrasli ljudi nastavljaju da žive sa tim dečjim strahom: ako odbijem, ljudi će loše misliti o meni.
Zato čovek prihvati nepotreban poklon, pristane na neprijatnu uslugu, uzme novac koji nije želeo da uzme, sasluša savet koji nije tražio, a zatim se nekoliko dana ljuti na sebe.
Iako je problem počeo mnogo ranije – u trenutku kada sebi nije dozvolio da izgovori jednostavnu rečenicu: „Hvala, ali meni to ne odgovara.“
U toj rečenici nema grubosti. U njoj postoji zreo stav.
Postoji jednostavan način da ne upadate u ovakve situacije
Nemojte odmah odgovarati.
Ako vam neko ponudi nešto zaista važno – novac, ozbiljnu pomoć, skup poklon, sumnjivu uslugu, učešće u nekom poslu – sasvim je normalno reći: „Hvala. Razmisliću.“
Ta kratka pauza vraća vam mogućnost izbora.
Najvažnije je da posle toga ne postanete osoba koja nikome ne veruje.
Ne treba sumnjati u svaki poklon. Ne treba u svakom savetu videti manipulaciju. Ne treba odbijati svaku pomoć samo zato što je nekada neko iskoristio vašu zahvalnost protiv vas.
Postoje ljudi koji pomažu jednostavno zato što vole.
Takvi odnosi postoje.
Prava pomoć iza sebe ostavlja osećaj zahvalnosti. Manipulativna pomoć ostavlja osećaj dugovanja.
Šta mislite o ovome? Podelite svoje mišljenje u komentarima!
Leave a Reply