Beau je bio naš pas, naš prvi “bebi trening” pre nego što smo dobili Zoey. Od trenutka kada smo je doneli kući, nije se odvajao od njene kolevke.
Ali problem je počeo kada smo unajmili dadilju, Kler. Beau nije hteo da je pusti blizu bebe – lajao je, režio, blokirao joj put.
Kler je slala poruke kako se plaši da će je ugristi. Mi smo bili iscrpljeni, i prvi put pomislili: možda Beau nije siguran.
Prošlog petka otišli smo na večeru prvi put posle meseci. Sve je izgledalo mirno – dok nije zazvonio telefon.“Beau je poludeo!” viknula je Kler. “Pokušao je da me napadne dok sam uzela Zoey!”Kad smo se vratili kući, srce mi je tuklo. Seo sam za monitor i pustio snimak iz dnevne sobe.
I ono što smo videli nateralo nas je da zadržimo dah.Na snimku se videlo kako Kler skida ranac s ramena, gleda oko sebe i gura ga iza kauča.A onda – trenutak zbog kog je Rouz vrisnula…
Na snimku, Kler je prišla kolevci i podigla Zoey – ali ne kao dadilja. Njene ruke su bile grube, pogled hladan. U torbi iza kauča videli smo flašicu – i kesicu sa nekim belim prahom.
Beau se odmah postavio između njih. Lajao, rezao, pokušavao da je zadrži podalje. Kada je pokušala da zaobiđe psa, on je skočio, zgrabio joj rukav i povukao unazad – dovoljno snažno da je spusti dete.
Rouz je zgrabila telefon i odmah pozvala policiju.Kad su stigli, pregledali su torbu. Unutra – sedativi u prahu i špricevi. Kler je pokušala da se opravda, ali dokazi su bili tu. Privedena je na licu mesta.
Kasnije smo saznali da je bila pod istragom zbog krađe i zloupotrebe lekova iz prethodnog radnog mesta.
Te noći sam seo na pod pored Beaua, stavio mu ruke oko vrata i šapnuo: “Izvini, prijatelju. Sumnjao sam u tebe.”
Beau je samo spustio glavu na moje koleno i uzdahnuo, kao da kaže: “Rekao sam vam da je nešto pogrešno.”
Sutradan smo mu kupili novu ogrlicu i najveću kutiju poslastica koju smo mogli da nađemo. Naš pas nije bio problem – bio je heroj.
Rouz i ja smo odlučili da više nikad ne sumnjamo u njegove instinkte. Od tog dana, Beau nije bio samo naš pas. Bio je čuvar našeg doma i života naše ćerke.
Kad god neko pita kako smo znali da je vreme da promenimo dadilju, Rouz se samo nasmeje i kaže: “Pitajte našeg psa. On je sve otkrio prvi.”
Leave a Reply