Popodne je disalo te\u017einom tropske vru\u0107ine. Sunce je visilo nisko, obasjavaju\u0107i pra\u0161njave puteljke i tanke linije dima koji su se vijugavo dizali iznad sela. Hanh je \u010du\u010dala pored male hrpe suvih gran\u010dica, prstima lomila one najtanje kako bi se lak\u0161e zapalile. Njene ruke, ispucale i tamne od sunca, znale su te\u017eak rad bolje nego ne\u017enost. A ipak, u svakom njenom pokretu bilo je ne\u010deg beskrajno smirenog \u2013 kao da joj je ti\u0161ina postala najverniji saputnik.<\/p>\n
Na pragu male ku\u0107e, njen sin, desetogodi\u0161nji dje\u010dak sa krupnim o\u010dima boje kestena, posmatrao ju je u ti\u0161ini. Njegov glas, tih ali jasan, presekao je mir popodneva.
\n\u201eMama\u2026 za\u0161to ja nemam tatu, kao druga deca u \u0161koli?\u201c<\/p>\n
Hanh je zastala. Drvo u njenim rukama ispalo je i palo u pra\u0161inu. O\u010di su joj se na trenutak zatvorile, kao da tra\u017ee snagu u mraku iza kapaka. Deset godina je pro\u0161lo, a ona jo\u0161 nije na\u0161la odgovor koji ne bi boleo.<\/p>\n
\u201eSine\u2026\u201c \u2014 po\u010dela je, ali glas joj se izgubio u sopstvenom dahu. Umesto odgovora, pru\u017eila je ruku i privukla ga k sebi, poljubiv\u0161i ga u teme.<\/p>\n
Se\u0107anja su navirala poput bujice koja je davno probila branu.
\nTada je bila mlada, vesela i puna snova. Kad je zatrudnela, verovala je da je pred njom budu\u0107nost o kakvoj je oduvek ma\u0161tala \u2013 dom pun ljubavi, mu\u017eev glas u dvori\u0161tu, de\u010dji smeh pod krovom. Ali umesto toga, selo je progutala sramota.<\/p>\n
\u201eSram te bilo, Hanh! Bez mu\u017ea, a nosi\u0161 dete!\u201c \u2014 govorili su \u017eene dok su prale ve\u0161 pored potoka.
\n\u201eJadni tvoji roditelji! Kakva sramota!\u201c<\/p>\n
Ona je \u0107utala. Nije se branila. Samo je nosila svoj teret, sve te\u017ei iz dana u dan, i pogledom tra\u017eila nebo, nadaju\u0107i se da \u0107e joj dati odgovor.<\/p>\n
Radila je gde god su je hteli primiti \u2013 u polju, u tu\u0111im kuhinjama, u restoranima, \u010diste\u0107i, peru\u0107i, skupljaju\u0107i ostatke tu\u0111ih \u017eivota da bi sa\u010duvala svoj. Ljudi su govorili da je otac deteta pobegao, da nije imao hrabrosti. Svi su je osu\u0111ivali, a niko nije znao istinu.<\/p>\n
Jer \u010dovek kojeg je volela nije bio kukavica. Kada je saznao da \u0107e postati otac, bio je presre\u0107an. Zagrlio ju je i obe\u0107ao da \u0107e se odmah vratiti roditeljima, da \u0107e ih zamoliti za blagoslov i da \u0107e je dovesti u svoju ku\u0107u kao zakonitu \u017eenu.<\/p>\n
Hanh se tada smejala, srce joj je kucalo od nade. Tada nije znala da \u0107e to biti poslednji put da ga vidi.<\/p>\n
Slede\u0107eg dana, nestao je. Bez re\u010di. Bez traga.
\nMeseci su prolazili, a ona je svaki sumrak do\u010dekivala na pragu, veruju\u0107i da \u0107e se pojaviti iza prvog zavoja. Nije stigla ni vest, ni poruka, ni glas.<\/p>\n
Rodila je sina sama, i s njim je do\u0161lo i breme koje nije birala \u2014 ali i razlog da \u017eivi.<\/p>\n
Selo nije zaboravilo da je osudi. Ljudi su je gledali s visine, bacali otpatke pred ku\u0107u, \u0161aputali kad bi pro\u0161la:
\n\u201eTo je ona. Nema mu\u017ea. Jadno dete.\u201c<\/p>\n
A ona je radila. No\u0107u bi plakala, ali kad bi sin otvorio o\u010di, do\u010dekivao bi je osmeh.<\/p>\n
\u201eIma\u0161 mene, sine. I to je dovoljno.\u201c<\/p>\n
Iako su joj re\u010di bile mirne, u srcu je ose\u0107ala hiljade uboda. Kada bi \u010dula kako se druga deca hvale o\u010devima, njen sin bi \u0107utao. A ona bi tada stezala \u0161ake, bore\u0107i se da ne zapla\u010de pred njim.<\/p>\n
Jednog jutra, kad je nebo bilo sivo od ki\u0161e, sedela je pod tremom i krpila sinovu \u0161kolsku ko\u0161ulju. Iznenada, selo je uzdrmao zvuk motora.
\nLjudi su izlazili iz ku\u0107a, gurkali se i \u0161aputali. Na seoskom putu zaustavilo se nekoliko crnih automobila, sjajnih i skupih, kakve niko nikada nije video.<\/p>\n
\u201eKo bi to mogao biti?\u201c \u2014 pitali su jedni druge.<\/p>\n