Crne haljine, bijeli ki\u0161obrani, miris zemlje i ti\u0161ina. Ljudi su odlazili jedan po jedan, ostavljaju\u0107i cvije\u0107e i prazne rije\u010di koje vi\u0161e nisu imale smisla. Jelena je stajala pored groba svog mu\u017ea, izgubljena izme\u0111u tuge i zbunjenosti.<\/p>\n
Nije imala suze. Samo pogled koji je lutao po licima, tra\u017ee\u0107i smisao u svemu \u0161to se dogodilo. I tad ju je vidjela \u2013 djevoj\u010dicu od mo\u017eda devet godina, s pletenicama i starim kaputi\u0107em, kako dr\u017ei crvenu ru\u017eu i gleda u zemlju.<\/p>\n
Pri\u0161la joj je polako, kleknula i tiho pitala: \u201eDu\u0161o, zna\u0161 li ti koga sahranjujemo?\u201c Djevoj\u010dica ju je pogledala, o\u010di su joj bile prepune suza. \u201eZnam,\u201c \u0161apnula je. \u201eTo je moj tata.\u201cTog trenutka, Jelena je shvatila da nije izgubila samo mu\u017ea \u2014 ve\u0107 da je \u010ditav njen brak bio zasnovan na la\u017ei koju tek treba da otkrije.<\/p>\n
Jelena je zurila u djevoj\u010dicu, ne shvataju\u0107i \u0161ta je upravo \u010dula. Hladan vjetar je raznosio latice ru\u017ea po groblju, a negdje u daljini \u010duo se samo tiho \u0161u\u0161tanje granja. \u201eKako si rekla?\u201c pitala je, glasom koji je jedva izlazio. \u201eMoj tata,\u201c ponovila je djevoj\u010dica. \u201eZvao se Marko Petrovi\u0107.\u201c<\/p>\n
Jelena je osjetila kako joj se tlo pod nogama pomjera. To je bilo ime njenog mu\u017ea. Nije mogla disati. Pogledala je oko sebe, tra\u017ee\u0107i obja\u0161njenje, neko lice koje bi joj reklo da je ovo \u0161ala, nesporazum, san iz kojeg \u0107e se probuditi. Ali svi su ve\u0107 oti\u0161li. Samo ona i djevoj\u010dica su ostale.<\/p>\n
\u201eKo te doveo ovdje?\u201c pitala je drhtavim glasom. \u201eDo\u0161la sam s mamom,\u201c rekla je tiho. \u201eAli mama nije htjela da pri\u0111e. Rekla je da \u0107e joj ljudi zamjeriti.\u201c<\/p>\n
Jelena je u tom trenutku shvatila \u2013 ta \u017eena je bila negdje tu, me\u0111u sjenkama, gledala, ali se nije usudila da pri\u0111e. Nije znala kako da reaguje. Nije znala ni da li ima pravo da pita. Samo je gledala u to malo dijete koje je sada postalo klju\u010d njenog braka.<\/p>\n
\u201eKako se zove\u0161, du\u0161o?\u201c pitala je. \u201eMila,\u201c odgovorila je djevoj\u010dica i pru\u017eila joj crvenu ru\u017eu. \u201eTata mi je rekao da je ru\u017ea simbol ljubavi. I da ako mu se ne\u0161to desi, da mu donesem jednu.\u201c<\/p>\n
Jelena je uzela ru\u017eu i osjetila kako joj se suze slivaju niz lice, po prvi put te no\u0107i. Osjetila je bol, ne samo zbog izdaje, ve\u0107 zbog saznanja da je sve \u0161to je znala o svom mu\u017eu bilo polovi\u010dno.<\/p>\n
Te no\u0107i nije spavala. Nije plakala. Samo je sjedila na podu spava\u0107e sobe, gledaju\u0107i njihove slike s vjen\u010danja. Na jednoj je on dr\u017eao ruku na njenom ramenu, s osmijehom koji sada vi\u0161e nije izgledao iskreno.<\/p>\n
Sutradan je odlu\u010dila da prona\u0111e tu \u017eenu. Trebalo joj je da \u010duje istinu, ma koliko boljela. Pitala je okolo, i naposljetku joj je jedan od kolega njenog mu\u017ea rekao ime \u2014 Ana, \u017eena koja je radila s njim prije deset godina.Kada se pojavila pred starom zgradom u predgra\u0111u, srce joj je tuklo kao ludo. Pokucala je. Vrata su se otvorila, a na njima \u2013 \u017eena s istim o\u010dima koje je imala Mila.<\/p>\n
\u201eZnam za\u0161to si do\u0161la,\u201c rekla je Ana tiho, prije nego \u0161to je Jelena i\u0161ta izgovorila. \u201eU\u0111i.\u201cStan je bio skroman, ali uredan. Na polici, me\u0111u knjigama, stajala je fotografija Marka s malom Milom u naru\u010dju. Jelena je osjetila kako joj se noge tresu.<\/p>\n
\u201eKoliko dugo?\u201c pitala je. Ana je uzdahnula. \u201eOd kad je Mila ro\u0111ena. Nikada ti nije rekao. Znao je da ne bi mogao \u017eivjeti s krivicom, ali nije imao hrabrosti da prizna. I nije te varao sve te godine, Jelena. Samo\u2026 nije imao snage da se suo\u010di s istinom.\u201c<\/p>\n
\u201eZa\u0161to mi sad sve to govori\u0161?\u201c pitala je. \u201eZato \u0161to ne \u017eelim da Mila odrasta misle\u0107i da je bila gre\u0161ka,\u201c rekla je Ana. \u201eTvoj mu\u017e ju je volio. Mo\u017eda nije bio savr\u0161en, ali ju je volio svim srcem. A i ti ima\u0161 pravo da zna\u0161 istinu.\u201cJelena je dugo \u0107utala. Nije znala da li da mrzi ili da \u017eali. Kad je ustala da po\u0111e, \u010dula je mali glas iza sebe:\u201eHo\u0107e\u0161 li do\u0107i opet?\u201c pitala je Mila.<\/p>\n
Okrenula se i pogledala je. Dugo. Pa klimnula glavom. \u201eHo\u0107u, Mila. Ho\u0107u.\u201cPro\u0161lo je nekoliko mjeseci. Jelena je redovno posje\u0107ivala Milu. Donosila joj knjige, kola\u010de, pri\u010dala joj o ocu. Polako, bol se pretvarao u mir.<\/p>\n
Jednog dana, dok su sjedile u parku, Mila ju je pogledala i pitala:\u201eZna\u0161 li da si ti jedina koja dolazi?\u201cJelena se nasmijala kroz suze. \u201eMo\u017eda zato \u0161to ti vi\u0161e nisi samo njegovo dijete. Ti si dio mene sada.\u201c<\/p>\n
Vjetar je pro\u0161ao kroz kro\u0161nje, nose\u0107i miris jorgovana. U tom trenutku, shvatila je da je oprostila \u2014 ne zato \u0161to je on to zaslu\u017eio, ve\u0107 zato \u0161to je ona zaslu\u017eila mir.I dok su hodale zajedno kroz park, ruku pod ruku, Jelena je znala da je izgubila mu\u017ea, ali je dobila ne\u0161to mnogo vrednije \u2014 istinu, dijete koje ju je nau\u010dilo \u0161ta zna\u010di ljubav bez gor\u010dine, i srce koje je ponovo znalo da voli.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"